У право пролећно јутро, Калемегдански парк је био обасјан сунцем.

On a true spring morning, the Kalemegdan Park was bathed in sunlight.

Цвеће је цветао, а звона цркве у даљини објављивала су Васкрс.

Flowers were blooming, and church bells in the distance were announcing Easter.

Стефан је стајао испред древног бедема, посматрајући како се живот враћа у сваки угао парка.

Stefan stood before the ancient walls, watching life return to every corner of the park.

Његово срце било је испуњено сећањима на прошле дане.

His heart was filled with memories of past days.

Лука је стигао мало касније, носећи осмех и торбу пуних планова.

Luka arrived a little later, carrying a smile and a bag full of plans.

"Стефане!" викну Лука, ширећи руке.

"Stefan!" shouted Luka, spreading his arms wide.

Стефан се окрену, препознавши некадашњег пријатеља.

Stefan turned around, recognizing his old friend.

Загрлише се чврсто, осећајући као да године нису прошле између њих.

They embraced tightly, feeling as if no years had passed between them.

"Прелепо је видети те," рече Стефан, помало носталгично.

"It's wonderful to see you," said Stefan, somewhat nostalgically.

"Сећам се свих наших авантура овде."

"I remember all our adventures here."

Лука климну главом, али његове мисли биле су усмерене ка будућности.

Luka nodded, but his thoughts were directed towards the future.

"Имам новости," започе он.

"I have news," he began.

"Имам понуду за посао.

"I have a job offer.

Али, то је у иностранству."

But it's abroad."

Стефан погледа Луку, његово срце затрепери.

Stefan looked at Luka, his heart fluttered.

"Где?" упита тихо.

"Where?" he asked quietly.

"Аустралија," рече Лука, поглед му је био испуњен узбуђењем.

"Australia," said Luka, his gaze filled with excitement.

"Изгледа да је ово моја шанса."

"It seems this is my chance."

Стефан није одмах говорио.

Stefan did not speak immediately.

Осећао је како га сећања вуку назад, сва места која су заједно посетили, све што су прошли.

He felt memories pulling him back, all the places they had visited together, everything they had been through.

"Па, како се осећаш у вези тога?" коначно упита Лука.

"Well, how do you feel about it?" Luka finally asked.

Стефан је био разапет.

Stefan was torn.

"Не знам," удише дубоко, "ово место... овај град, пуни су наших успомена."

"I don't know," he took a deep breath, "this place... this city, they are full of our memories."

"Знам," рече Лука, "али понекад морамо ићи напред, направити нове успомене."

"I know," said Luka, "but sometimes we need to move forward and create new memories."

Шетали су кроз парк, пролазили поред старих зидина и пролазили поред туриста који су се окупљали да уживају у лепоти природе.

They walked through the park, passing by old walls and tourists who gathered to enjoy the beauty of nature.

Лука настави да објашњава планове за нови посао, а Стефан је слушао с пажњом.

Luka continued to explain his plans for the new job, and Stefan listened attentively.

"Ово може бити мој последњи Васкрс овде," рече Лука тихо, готово жалећи што више неће долазити овде кад се све мења.

"This might be my last Easter here," Luka said quietly, almost regretting that he wouldn’t be coming back here as things change.

Стефан осети сузе у очима, али истовремено је осетио и снагу.

Stefan felt tears in his eyes, but at the same time, he felt strength.

"Важно је да пратимо своје снове," рече он напослетку.

"It's important to follow our dreams," he finally said.

"Наше пријатељство је важно, и прећи ће све километре."

"Our friendship is important, and it will transcend all miles."

Испрва тешка, њихова одлука посташа јасна.

What was initially a difficult decision became clear.

Припремили су се да прихвате промену.

They prepared to embrace change.

Обећали су да ће остати у контакту без обзира на удаљеност.

They promised to stay in touch regardless of the distance.

Док су напуштали парк, Стефан помисли да, иако живот води новим путевима, увек постоје мостови који повезују срца.

As they left the park, Stefan thought that, although life leads to new paths, there are always bridges that connect hearts.

Тиме су одвојили путеве, али не и пријатељство.

With that, they parted ways, but not their friendship.

Још једном је Стефан погледао своју колевку успомена и видео је у новом светлу — сада обогаћену снажнијом вером у пријатељство и промене.

Once more, Stefan looked at his cradle of memories and saw it in a new light — now enriched by a stronger faith in friendship and change.