Милан и Весна састали су се на Калемегданској тврђави.

Milan и Vesna met at Kalemegdan Fortress.

Ово је било посебно место за њих.

This was a special place for them.

У јесењем светлу, Калемегдан је изгледао као из бајке.

In the autumn light, Kalemegdan looked like something out of a fairy tale.

Листопадна стабла лагано су губила своје златне и црвене листове, док је хладан ветар носио мирис прошлости.

Deciduous trees were gently losing their golden and red leaves, while the cold wind carried the scent of the past.

Милан, старији брат, гледао је у реке, размишљајући.

Milan, the elder brother, was gazing at the rivers, lost in thought.

Био је практичан човек, увек рационалан.

He was a practical man, always rational.

Али данас, срце му је било тешко.

But today, his heart was heavy.

Имали су дугове, а њихова очева имовина била је једина шанса да их реше.

They had debts, and their father's property was their only chance to settle them.

Са друге стране, Весна, његова сестра, била је пуна емоција.

On the other hand, Vesna, his sister, was full of emotions.

За њу, очева кућа је била више од четири зида.

For her, their father's house was more than four walls.

Била је то успомена, намера да се породица никад не распадне.

It was a memory, an intention that the family should never fall apart.

„Весна, разумем те,“ рекао је Милан, покушавајући да буде смирен.

"Vesna, I understand you," Milan said, trying to remain calm.

„Али новац нам је потребан.

"But we need the money."

“Весна је чврсто стискала малу коверту у руци.

Vesna tightly held a small envelope in her hand.

„Милане, пре него што одлучиш, молим те, послушај ме.

"Milane, before you decide, please listen to me."

“ Отворила је коверту и извукла писмо.

She opened the envelope and took out a letter.

„Тата нам је написао писмо.

"Dad wrote us a letter.

Желим да га чујемо.

I want us to hear it."

“Док је читала, њихове очи су се пуниле сузама.

As she read, their eyes filled with tears.

У писму, њихов отац изразио је жељу да они остану уједињени.

In the letter, their father expressed his wish for them to remain united.

Рекао је да имовина није најважнија.

He said that the property was not the most important thing.

Љубав и јединство су били његови стварни завети.

Love and unity were his true legacies.

Милан је осетио како му се срце топи.

Milan felt his heart melt.

„Разумем, Весна.

"I understand, Vesna.

Задржаћемо кућу,“ рекао је.

We will keep the house," he said.

„Али морамо пронаћи решење за дугове.

"But we need to find a solution for the debts."

“Весна је климнула главом.

Vesna nodded.

„Можда можемо изнајмити неке просторије?

"Maybe we can rent out some rooms?

Можемо наћи креативан начин да зарадимо.

We can find a creative way to earn."

“Милан се насмешио.

Milan smiled.

„Да, можемо то урадити.

"Yes, we can do that.

Бићемо тим, као што је тата желео.

We will be a team, just like dad wanted."

“На тврђави, док је сунце залазило и бацало златне зраке на реке, Милан и Весна нашли су пут једно ка другом.

At the fortress, as the sun set, casting golden rays on the rivers, Milan and Vesna found their way back to each other.

Учили су од свог оца не само како да буду породица, већ и како да се држе заједно без обзира на све.

They learned from their father not only how to be a family but also how to hold together no matter what.

Учући да цене успомене, пронашли су начин да буду срећни и задовољни.

By learning to cherish memories, they found a way to be happy and content.

Чврсти загрљај и заједнички планови били су почетак њихове нове приче, на месту које је сведочило многим историјама пре њих.

A firm embrace and joint plans were the beginning of their new story, in a place that had witnessed many histories before them.