Дани су били све краћи, а хладноћа јесени почела је да испуњава ваздух.

The days were getting shorter, and the chill of autumn began to fill the air.

Јасминина кућа била је средиште читавог света Милана и Александра.

Jasmina's house was the center of Milan and Aleksandar's entire world.

Скромна кућа у предграђу, са двориштем које је у себи кријало непокошену траву и шуштеће суво лишће.

A modest house in the suburbs, with a yard hiding uncut grass and rustling dry leaves.

Милан је седео у својој омиљеној фотељи, загледан у замућено стакло одакле је могао да види златне и црвене нијансе дрвећа.

Milan sat in his favorite armchair, staring at the fogged-up window from where he could see the golden and red hues of the trees.

Знао је да му срце није као некада.

He knew his heart was not as it once was.

Неизговорене речи лебделе су у ваздуху, а страх је тињао у грудима.

Unspoken words lingered in the air, and fear simmered in his chest.

Јасмина је прала судове у кухињи, мисли јој нису давале мира.

Jasmina was washing dishes in the kitchen, her thoughts unrested.

Већ месецима покушава да убеди Милана да озбиљно схвати његово стање.

For months, she had been trying to persuade Milan to take his condition seriously.

Њихова свађа око доктора и лечења постала је свакодневна.

Their arguments about doctors and treatment had become daily.

Знам каквог сам човека одабрала, мислила је, али и љубав има своје границе.

I know what kind of man I chose, she thought, but even love has its limits.

Александар је седео у својој старој соби, покушавајући да се концентрише на посао преко компјутера.

Aleksandar was sitting in his old room, trying to concentrate on work via the computer.

Недавни повратак у родитељски дом због финансијских проблема није му лако пао.

His recent return to the parental home due to financial problems was not easy for him.

Жудео је за независношћу, али је знао да сада родитељи требају његову подршку више него икад.

He longed for independence, but he knew that now his parents needed his support more than ever.

Тензије су се осећале сваки дан.

Tensions were felt every day.

Милан је наставио да игнорише савете, али Александару је било доста.

Milan continued to ignore advice, but Aleksandar had had enough.

Одлучио је да једне вечери искрено поразговара са оцем.

He decided to have an honest conversation with his father one evening.

„Тата, морамо да причамо,“ почео је, нестрпљив да прекине тишину која је оптерећивала породицу.

"Dad, we need to talk," he began, impatient to break the silence burdening the family.

Милан га је погледао, стиснувши усне.

Milan looked at him, pressing his lips together.

Александар је наставио, „Бринем се за тебе.

Aleksandar continued, "I'm worried about you.

Ми сви.

We all are.

Али ако не промениш став, шта ће нам остати?

But if you don't change your stance, what will be left for us?

Како ћемо даље без тебе?

How will we go on without you?"

“Јасмина је дошуњала испред продавнице и слушала разговор.

Jasmina sneaked in front of the store and listened to the conversation.

Срце јој се стеже, али је осетила малу искру наде.

Her heart tightened, but she felt a small spark of hope.

Те вечери их је окупио на вечери, тишина је била готово опипљива.

That evening, he gathered them for dinner, and the silence was almost palpable.

Тада, као из ведра неба, Милан је рукама стегао груди.

Then, as if out of the blue, Milan clutched his chest with his hands.

Бол је био јак и непобитан.

The pain was sharp and undeniable.

Јасмина је компромитовану чинију са шницлом бацила на сто и скамењено гледала док је Милан губио свест.

Jasmina threw the compromised dish with the schnitzel onto the table and stared stone-faced as Milan lost consciousness.

Брза реакција Александра и хитна помоћ учинили су своје.

Quick reactions from Aleksandar and the emergency services proved crucial.

Милан је након неколико дана потпуно другачији лежао у болничком кревету, али најважније је било да је жив.

Milan lay in the hospital bed completely changed after a few days, but the most important thing was that he was alive.

Са њим су били Јасмина и Александар.

With him were Jasmina and Aleksandar.

Милан је коначно схватио да треба да се мења, да се своје храбрости не стиди пред сопственим страхом.

Milan finally realized he needed to change, not to be ashamed of his courage in the face of his fears.

„Хвала вам што сте ту,“ прошаптао је Милан, гледајући у светло изнад кревета.

"Thank you for being here," Milan whispered, gazing at the light above the bed.

„Променићу се.

"I will change.

Време је.

It's time."

“Породица је тада осетила нешто што дуго нису — наду и топлину.

The family then felt something they hadn't in a long time — hope and warmth.

Јесен је сигурно пришла крај прозора, али унутра је било топло и испуњено љубављу и разумевањем.

Autumn had certainly approached the window, but inside it was warm and filled with love and understanding.

Александра је поново обузела радост због породичног јединства и могућности за нови почетак.

Aleksandar was once again filled with joy for the family's unity and the possibility of a new beginning.

Све је било могуће с оцем који је коначно спреман да се бори — за себе и за своје вољене.

Everything was possible with a father who was finally ready to fight — for himself and his loved ones.