Јесење лишће је падало кроз огромне прозоре сиротишта у Београду, док су се дечији гласови разлегали из мале позоришне сале.

Autumn leaves were falling through the large windows of the orphanage in Beograd, as children's voices echoed from the small theater hall.

Дрвени подови шкрипали су под ногама узбуђене деце која су се припремала за аудицију за школску представу.

The wooden floors creaked under the feet of excited children preparing for the audition for the school play.

Међу њима је стајао дванаестогодишњи Никола, тих и замишљен.

Among them stood twelve-year-old Nikola, quiet and thoughtful.

Никола је волео глуму.

Nikola loved acting.

Био је стидљив, али у његовом срцу горела је страст да се изрази на сцени.

He was shy, but there was a passion burning in his heart to express himself on stage.

Никада није показивао свој таленат јер се плашио да га неко не исмеје.

He never showed his talent because he was afraid someone might ridicule him.

Његове црне очи пратила су сва дешавања, али у тишини.

His dark eyes observed everything happening, but in silence.

Милош, његов најбољи пријатељ, и Драгана, самоуверена девојчица која је волела да је у центру пажње, нарочито су били узбуђени због аудиције.

Miloš, his best friend, and Dragana, a confident girl who loved being the center of attention, were especially excited about the audition.

"Никола, зашто се не пријавиш?

"Nikola, why don't you sign up?"

" упитала је Драгана, приметивши да је Никола опет остао повучен.

Dragana asked, noticing Nikola had withdrawn again.

"Не знам", тихо је одговорио Никола, неусуђујући се да подели своје жеље.

"I don't know," Nikola replied quietly, not daring to share his desires.

Али, дубоко у себи, пожелео је да докаже свима – и себи – колики је његов таленат.

But deep down, he wished to prove to everyone—and himself—how great his talent was.

Недуго затим, наишао је тренутак одлучивања.

Soon, the moment of decision arrived.

Са стрепњом у срцу, Никола је сакупио храброст и ставио своје име на листу за аудицију.

With trepidation in his heart, Nikola mustered the courage and put his name on the audition list.

Осетио је како му срце брзо куца док се његова рука тресе.

He felt his heart racing as his hand trembled.

На дан аудиције, дрхтав али одлучан, Никола је ступио на сцену.

On the day of the audition, trembling but determined, Nikola stepped onto the stage.

Светла су се угасила, а он се фокусирао на речи које је морао изговорити.

The lights dimmed, and he focused on the words he had to speak.

Почео је полако, али како је време пролазило, његова несигурност нестала је.

He began slowly, but as time passed, his insecurity vanished.

Глумио је са пуно срца, несвесно да га присутни прате са дивљењем.

He acted with all his heart, unaware that the audience was following him with admiration.

Када је завршио, сала је утихнула на тренутак, а затим је одјекнуо громогласни аплауз.

When he finished, the hall was silent for a moment, then a thunderous applause erupted.

Никола је био збуњен, али и срећан.

Nikola was confused but happy.

Милош и Драгана су му први прилазили, смејући се и честитајући му.

Miloš and Dragana were the first to approach him, laughing and congratulating him.

Дани након аудиције били су испуњени ишчекивањем.

The days following the audition were filled with anticipation.

Коначно, на табли се појавило његово име као главни лик у представи.

Finally, his name appeared on the board as the lead character in the play.

Никола је остао без даха и насмешио се.

Nikola was breathless and smiled.

Док је читао своје име, осетио је нову сигурност и гордост.

As he read his name, he felt a new confidence and pride.

Са новим самопоуздањем, Никола је почео да ужива у сваком тренутку проба, учећи да изрази себе без страха од осуде.

With new confidence, Nikola began to enjoy every moment of rehearsals, learning to express himself without fear of judgment.

Савладао је свој страх, знајући да је ризиковање вредно.

He conquered his fear, knowing that taking risks was worthwhile.

Никола је закорачио у светлост, свестан да је постао снажнији и срећнији.

Nikola stepped into the light, aware that he had become stronger and happier.

Његов таленат сада је био цењен, а он је знао да ће увек наћи свој глас на сцени.

His talent was now appreciated, and he knew he would always find his voice on stage.

Његова прича постала је баш као та непрегледна јесенска киша – лепа и искрена.

His story had become like that endless autumn rain—beautiful and sincere.

његова радост сада је била део сцене, а осмех му никада није испарио.

His joy was now part of the stage, and his smile never faded.