Ветрови јесени пажљиво су обрлицали Калемегдански парк, носећи са собом мирис пожутелог лишћа.

The autumn winds gently caressed Kalemegdan Park, carrying with them the scent of yellowed leaves.

Милан је корачао у друштву своје малобројне, али драгоцене породице.

Milan walked in the company of his small yet cherished family.

Већ годинама је живео у иностранству, далеко од свега што је некада било његово, покушавајући да пронађе свој пут.

For years, he had lived abroad, far from everything that had once been his, trying to find his path.

Јована и Александар, његов брат и сестра, шетали су поред њега.

Jovana and Aleksandar, his sister and brother, walked beside him.

Александар је звиждукао тихо док је гледао преко зидина тврђаве.

Aleksandar was softly whistling as he gazed over the fortress walls.

Јована је била другачија — ћутала је, гледајући у влажну земљу.

Jovana was different — she was silent, looking at the damp ground.

„Милан,“ почео је Александар, „Београд ти је недостајао, зар не?

"Milan," Aleksandar began, "You missed Belgrade, didn't you?"

“Милан је климнуо главом.

Milan nodded.

Срце му је било испуњено јесенским меланхолијама.

His heart was filled with autumnal melancholy.

„Да,“ одговорио је тихо, „али жао ми је што нисам био ту за вас.

"Yes," he replied quietly, "but I'm sorry I wasn't here for you."

“Јована је застала.

Jovana paused.

Погледала је брата.

She looked at her brother.

Очима је говорила све што је дуго носила у себи.

Her eyes spoke all the words she had long carried within her.

„Зашто ниси дошао када је било најгоре?

"Why didn't you come when things were at their worst?"

“ упитала је једноставно.

she asked simply.

Милан је уздахнуо.

Milan sighed.

„Нисам знао како,“ одговорио је искрено.

"I didn't know how," he answered honestly.

„Понекад сам страховао да ћу више наштетити него помоћи.

"Sometimes I was afraid I'd cause more harm than help."

“Тишина је настала међу листовима који су под њиховим стопалима шуштали.

Silence settled among the leaves rustling under their feet.

Милан се окренуо ка сестри.

Milan turned to his sister.

„Желим да поправим ствари, Јована.

"I want to make things right, Jovana.

Желим да будем овде, са вама.

I want to be here, with you."

“Јована је дубоко удахнула.

Jovana took a deep breath.

Сећања на прошлост смешала су се са садашњим тренутком.

Memories of the past mixed with the present moment.

„Свима нам је у том периоду било тешко,“ рекла је.

"It was hard for all of us during that time," she said.

„Али важно је да си сада ту.

"But what's important is that you're here now."

“Милан се насмешио.

Milan smiled.

Београд је био својим.

Belgrade was his home.

Калемегдан, са својим вечно зеленим стазама, био је сведок једног новог почетка.

Kalemegdan, with its ever-green paths, was witnessing a new beginning.

Наставили су шетњу.

They continued their walk.

Свако корачање било је један корак ближе разумевању, један корак ка проналажењу изгубљене повезаности.

Each step was one step closer to understanding, one step toward finding the lost connection.

Цветање меморије је почело у јесен, и како су пролазили поред тврђаве, она је постајала чвршћа.

The blossoming of memories began in the fall, and as they passed by the fortress, it grew stronger.

Брат и сестра знали су да их ништа неће раздвојити поново.

Brother and sister knew that nothing would separate them again.

Под златним крошњама, Милан и Јована одлучили су да буду ту једно за друго, за родни град и за све лишће које пада, али које их увек спаја.

Under the golden canopies, Milan and Jovana decided to be there for each other, for their hometown, and for all the falling leaves that always bring them together.