На пијаци у Београду, сунце је једва пробијало кроз облаке.

At the market in Belgrade, the sun barely broke through the clouds.

Милош је ходао између штандова, ослушкујући гужву која му је звучала истовремено познато и ново.

Milos walked between the stalls, listening to the hustle and bustle, which sounded simultaneously familiar and new.

Недавно се вратио из иностранства и сада је пролазио кроз шарени хаос у потрази за свежим јесенским производима.

He had recently returned from abroad and was now passing through the colorful chaos in search of fresh autumn produce.

Јесен је донела палету боја на пијацу — на сваком углу биле су наређане јарко-наранџасте бундеве, тамноцрвене паприке и златно жуто лишће.

Autumn had brought a palette of colors to the market—at every corner, bright orange pumpkins, dark red peppers, and golden yellow leaves were arranged.

Ветар је носио мирис свежих јабука и пржених кестена.

The wind carried the scent of fresh apples and roasted chestnuts.

У том тренутку, Милош је осетио малу носталгију, жељу да осети припадност, да пронађе везу са светом који је давно заборавио.

In that moment, Milos felt a bit of nostalgia, a desire to feel a sense of belonging, to find a connection with a world he had long forgotten.

Јелена, стара продавачица са штанда, махнула му је топло.

Jelena, an old vendor from a stall, waved to him warmly.

"Добар дан, младићу, шта сте данас планирали да купите?

"Good day, young man, what are you planning to buy today?"

" упитала је са широким осмехом.

she asked with a broad smile.

Милош је оклевао.

Milos hesitated.

"Нисам сигуран," одговорио је искрено.

"I'm not sure," he replied honestly.

"Желим нешто традиционално, али нисам дуго правио српска јела.

"I want something traditional, but I haven't made Serbian dishes in a long time."

"Након неког размишљања, издвојио је паприке и патлиџан.

After some thought, he picked out peppers and eggplant.

Док је разгледао, приметио је Драгана, пријатеља из детињства који је стојао поред дрвеног стола са пилавом и ајваром, местом препуним мириса дима и слатког чилија.

As he browsed, he noticed Dragan, a childhood friend standing next to a wooden table with pilaf and ajvar, a place filled with the scents of smoke and sweet chili.

"Милоше, одавно те нисам видео!

"Milose, I haven't seen you in ages!

Шта кажеш на добра стара јела наше младости?

What do you say about the good old dishes of our youth?"

" Драган му климну главом, указујући на састојке испред њих.

Dragan nodded, pointing to the ingredients in front of them.

Милош је застао, осећајући неочекиван талас емоција.

Milos paused, feeling an unexpected wave of emotions.

"Мама би увек правила пуњене паприке за недељни ручак," рекао је, изненадивши самог себе нежношћу коју је осетио.

"Mom would always make stuffed peppers for Sunday lunch," he said, surprising himself with the tenderness he felt.

Тог тренутка је знао шта да ради.

In that moment, he knew what to do.

Никада до сада није сам правио пуњене паприке, али срце му је говорило да је то прави избор.

He had never made stuffed peppers by himself before, but his heart told him it was the right choice.

Купио је све што му је било потребно.

He bought everything he needed.

Када се вратио кући, затворио је врата и почео припремати јело.

When he returned home, he closed the door and started preparing the dish.

Током спремања, сећања су почела да навиру.

As he cooked, memories began to flow.

Сећао се како је гледао мајку како прави пун хлеба и мекани фил за пуњене паприке.

He remembered watching his mother make stuffed bread and the soft filling for the stuffed peppers.

Док је мешао састојке, осетио је мирис детињства и чуо смех своје породице.

As he mixed the ingredients, he smelled the scent of childhood and heard the laughter of his family.

Док је јело крчкало, Милош је осетио нешто у себи како се мења, попут тог мириса који се ширио његовом кухињом.

As the dish simmered, Milos felt something inside him change, like the aroma spreading through his kitchen.

Осетио је не само топлину из рерне, већ и топлину својих корена, своје културе.

He felt not only the warmth from the oven but also the warmth of his roots, of his culture.

У том тренутку, знао је да може да створи дом испуњен својим наслеђем и осети припадност.

In that moment, he knew he could create a home filled with his heritage and feel belonging.

Јесен је била тек почетак, али за Милоша, била је то и нова шанса да пронађе своје место у свету у коме би се осећао као код куће.

Autumn was just the beginning, but for Milos, it was also a new opportunity to find his place in the world where he would feel at home.

Затворио је очи и на тренутак, савршено је припадао.

He closed his eyes, and for a moment, he perfectly belonged.