Јесење сунце обасјавало је планину Тару у златно-наранџастим тоновима.

The autumn sun bathed planina Tara in golden-orange hues.

Ваздух је био свеж, а листови су тихо шумели под корацима Милана, Сање и Виктора.

The air was fresh, and the leaves quietly rustled under the footsteps of Milan, Sanja, and Viktor.

Тројка је кренула на дужу пешачку туру кроз Национални парк Тара, одлучни да уживају у лепотама природе.

The trio set out on a longer hiking tour through the Nacionalni park Tara, determined to enjoy the beauty of nature.

Милан, вођа групе, пажљиво је надгледао својих пријатеља.

Milan, the group's leader, carefully watched over his friends.

Осетио је бригу у грудима, желећи да све прође у најбољем реду.

He felt a worry in his chest, wanting everything to go smoothly.

Сања је скакутавала напред, заносећи се сваком новом стазом и пејзажем.

Sanja bounced ahead, captivated by each new path and landscape.

Била је пуног ентузијазма, али јој је помало сметала несигурност коју је скривала од својих пријатеља.

She was full of enthusiasm but was somewhat bothered by the insecurity she hid from her friends.

Виктор је био опуштен и насмејан.

Viktor was relaxed and smiling.

Тајно је прижељкивао да покаже своје способности и помогне пријатељима ако затреба.

Secretly, he hoped to show off his abilities and help his friends if needed.

Док су се кретали, један тренутак непажње био је довољан.

As they moved along, one moment of inattention was enough.

Сања је нагазила на нераван камен и уз крик пала на земљу.

Sanja stepped on an uneven stone and, with a cry, fell to the ground.

Милан и Виктор су се одмах устремили ка њој.

Milan and Viktor immediately rushed to her.

Лице јој је било искривљено од бола, а глежањ отекао.

Her face was contorted with pain, and her ankle was swollen.

"Да ли је веома болно?

"Is it very painful?"

" упитао је Милан са бригом.

asked Milan with concern.

Сања је прогутала сузу и кимнула.

Sanja swallowed a tear and nodded.

Поглед у њеним очима био је поступљао њихова срца.

The look in her eyes tugged at their hearts.

"Шта да радимо?

"What do we do?"

" упитао је Виктор, гледајући у Милана.

asked Viktor, looking at Milan.

Сунце се полако спуштало ка хоризонту, и време за размишљање било је ограничено.

The sun was slowly descending towards the horizon, and time for thinking was limited.

Хтели су да стигну до врха, од којег се пружао невероватан поглед на планину, али безбедност је сада била у питању.

They wanted to reach the top, from which an incredible view of the mountain spread, but safety was now in question.

Милан је дубоко удахнуо.

Milan took a deep breath.

Осећао је како одлука притиска на његова рамена.

He felt the decision pressing on his shoulders.

Било му је важно да одржи обећање о доброј авантури, али здравље Сање је било на првом месту.

It was important to him to keep the promise of a good adventure, but Sanja's health came first.

"Морамо се вратити", рекао је одлучно.

"We have to go back," he said decisively.

"Боље да се побринемо за Сању него да ризикујемо.

"Better to take care of Sanja than to take risks."

"Сања је осетила ослобађање знати да није терет.

Sanja felt relieved knowing she wasn't a burden.

Виктор је помогао да је поново подигну на ноге, док је Милан пажљиво водио пут натраг, пазећи на сваки корак.

Viktor helped her back on her feet, while Milan carefully led the way back, watching every step.

Док су стигли до почетка стазе, хладни поветарац Таре осетио се као благо утешање.

When they reached the start of the trail, the cold breeze of Tara felt like a gentle comfort.

Сања је укочено села на камен и погледала у Милана.

Sanja sat stiffly on a stone and looked at Milan.

"Хвала вам што сте стали због мене", рекла је тихо.

"Thank you for stopping because of me," she said quietly.

Виктор је климнуо, знајући да су ситнице о којима су бринули нестале пред важнијим стварима.

Viktor nodded, knowing that the little things they worried about faded away before the more important matters.

Милан је осетио како му терет спада с рамена.

Milan felt the burden lift off his shoulders.

Био је срећан што је даље морао да води блиске пријатеље, чак и ако планови нису ишли како је замишљено.

He was happy to continue guiding his close friends, even if the plans didn't go as imagined.

Били су заједно и то је све што је било важно.

They were together, and that was all that mattered.