Белим градом, зими, ветар је био оштар и ледео језеро и срце.

In the white city, during winter, the wind was sharp and froze the lake and the heart.

Тог јутра, Немања је устао са чврстом одлуком - овај викенд ће бити посебан за њега и његову ћерку, Милицу.

That morning, Nemanja rose with a firm decision - this weekend would be special for him and his daughter, Milica.

Била је то српска православна Нова година и снежне пахуље су доносиле чаролију граду.

It was the Serbian Orthodox New Year, and the snowflakes were bringing magic to the city.

После доручка, Немања је узео свој стари шал и понудио га Милици.

After breakfast, Nemanja took his old scarf and offered it to Milica.

"Хоћеш да идемо до Калемегдана?" упитао је са осмехом.

"Do you want to go to Kalemegdan?" he asked with a smile.

Милица је климнула главом, њене очи су засjale.

Milica nodded her head, her eyes shining.

Твој отац је одлучан, иако је често сумњао у себе; данас ће све дати да је насмеје.

Her father was determined, although he often doubted himself; today he would do everything to make her laugh.

Док су пролазили кроз град, снег је лагано падао.

As they walked through the city, the snow was gently falling.

Калемегдан, вечна тврђава, био је прекривен белином.

Kalemegdan, the eternal fortress, was covered in whiteness.

Парови и породице шетали су, а дечица су се грудвала.

Couples and families strolled, and children were having snowball fights.

Немања је клекнуо до Милице, "Да ли желиш да направимо снешка?" предложио је, а његов глас је био миран, али пун наде.

Nemanja knelt down beside Milica, "Do you want to build a snowman?" he suggested, his voice calm but full of hope.

Након што су направили свог малог снешка, Немања је предложио клизање.

After they made their tiny snowman, Nemanja suggested ice skating.

Са његовим неспретним покушајима да остане на ногама, Милица се слатко смејала.

With his clumsy attempts to stay on his feet, Milica laughed sweetly.

Њен смех је био мелодија коју је толико желео да чује.

Her laughter was the melody he so longed to hear.

Тада, док јој је прилазио, пао је на лед.

Then, as he approached her, he fell on the ice.

Милица му је пружила руку и њихови смехови су испунили ваздух.

Milica offered him her hand, and their laughter filled the air.

Неманџине бриге и сумње су нестајале са сваком Милицином смејалицом.

Nemanja's worries and doubts vanished with each of Milica's giggles.

Касније, завршили су у пријатном кафићу испред Штрудле од макова и врућег какаа.

Later, they ended up in a cozy café in front of poppy seed strudel and hot cocoa.

"Тата, хоћеш ли ми једном показати како си ти био са мамом овде?" питања је Милица.

"Dad, will you show me sometime how you were here with mom?" Milica asked.

Немања је уздахнуо, али је осетио топлину у срцу.

Nemanja sighed, but felt warmth in his heart.

"Знаш, није све тако једноставно, али оно што је важно јесте да си ти срећна," рекао је лагано, нежно хватајући њену руку.

"You know, it's not all that simple, but what matters is that you are happy," he said softly, gently holding her hand.

Осетио је да нису само ветрови који доносе промене.

He felt that it wasn't just the winds that brought change.

Он и Милица су сада били као нови тим.

He and Milica were now like a new team.

Док су се враћали кући, ходали су загрљени, остављајући трагове на свежем снегу.

As they returned home, they walked arm in arm, leaving traces in the fresh snow.

Негација Немање и Милице претворена је у снагу — имао је њен осмех, а Милица је у њему видела оца који ће увек бити ту.

The doubt of Nemanja and Milica was turned into strength — he had her smile, and Milica saw in him a father who would always be there.

Снежна зима је заиста донела нови почетак.

The snowy winter indeed brought a new beginning.