Мрачно зимско облачно небо покрило је Београд док је Милорад гледао кроз прозор свог малог стана.

A gloomy wintery cloudy sky covered Belgrade as Milorad looked through the window of his small apartment.

Снежна мећава је беснела напољу, али он, одлучан и загрижен за своју грађанску дужност, знао је да мора гласати на општинским изборима.

A snowstorm was raging outside, but he, determined and committed to his civic duty, knew he had to vote in the municipal elections.

Снег је падао у дебелим слојевима, прекривајући улице и узрокујући хаос у јавном превозу.

The snow was falling in thick layers, covering the streets and causing chaos in public transportation.

Милорад, озбиљан човек средњих година и инжењер, увек је веровао у снагу једног гласа.

Milorad, a serious middle-aged man and engineer, always believed in the power of one vote.

Настојао је да буде пример младима, какав је био и његов отац.

He strove to set an example for the young, just as his father had.

Данас је био дан када је требало да покаже својим делима, а не само речима, важност грађанске одговорности.

Today was the day to show, through his actions rather than just words, the importance of civic responsibility.

Када је изашао из зграде, осетио је оштар зимски ветар на лицу.

When he stepped out of the building, he felt the sharp winter wind on his face.

Улице су биле готово празне, само по неки аутомобил је пролазио, остављајући танак траг на белом покривачу.

The streets were almost empty, with only a few cars passing by, leaving a thin trail on the white blanket.

Уобичајени аутобуски саобраћај је био обустављен, а путеви клизави због леда.

The usual bus service was suspended, and the roads were slippery due to ice.

Милорад је дубоко удахнуо, навукао капут и мараму јаче око себе и кренуо пешке кроз снег.

Milorad took a deep breath, pulled his coat and scarf tighter around him, and began walking through the snow.

Сваког корака је био свестан, али је одлучно ишао даље, ка гласачком месту у локалној школи.

He was conscious of each step, but he resolutely moved forward to the polling place at the local school.

Док је ходао, његове мисли су се непрестано враћале на важност онога што чини, осећајући топлину у срцу упркос хладноћи око њега.

As he walked, his thoughts continually returned to the importance of what he was doing, feeling warmth in his heart despite the cold surrounding him.

Како је време пролазило, мезава је постајала све гора.

As time passed, the blizzard grew worse.

По неким улицама је било толико снега да је морао да се бори против силине ветра.

Some streets were covered with so much snow that he had to fight against the force of the wind.

У једном тренутку, готово је помислио да се врати назад.

At one point, he almost thought of turning back.

"Али морам да гласам", прошаптао је себи, чврсто одлучан.

"But I must vote," he whispered to himself, firmly determined.

Коначно, сањиво лаган и уморно уздахнувши, стигао је до школе.

Finally, weary and lightly sighing, he reached the school.

Шалтери су били празни, само неколико збијених гласалаца је журно улазило и излазило, а он је усусртао све погледе људи који су веровали у исту ствар као и он.

The counters were empty, with only a few huddled voters quickly entering and exiting, as he met the gazes of people who believed in the same thing as he did.

"Јелена!

"Jelena!"

" узвикнуо је срећно кад је ушао, поздрављајући старију госпођу која је радила за пултом.

he exclaimed happily when he entered, greeting an older lady working at the counter.

"Јеси ли успео, Милораде?

"Did you make it, Milorad?"

" упитала је пуна топлине, препознајући га.

she asked warmly, recognizing him.

"Јесам!

"I did!

Ништа ме није могло зауставити", рекао је смејући се, иако је био веома изнурен.

Nothing could stop me," he said with a smile, even though he was very exhausted.

Попунио је гласачки листић, ставио га у кутију и изашао из зграде с осмехом на лицу.

He filled out the ballot, placed it in the box, and left the building with a smile on his face.

Док се враћао кући, снег је и даље падао, али сада му није сметало.

As he returned home, the snow kept falling, but now it didn't bother him.

Милорад је осећао мир.

Milorad felt at peace.

Остали су били у својим топлим домовима, али он је био напољу, знајући да је испунио своју дужност.

Others were in their warm homes, but he was outside, knowing he had fulfilled his duty.

Његове кораке пратило је тихо дружење мисли, задовољство што је гласао и дубок осећај да је учинио нешто значајно.

His steps were accompanied by a quiet companionship of thoughts, satisfaction from having voted, and a deep sense of having done something significant.

Уверавши се у вредност сваког гласа, Милорад је стигао кући, спреман да подели своје искуство са следећим генерацијама.

Reassured in the value of every vote, Milorad arrived home, ready to share his experience with the next generations.