Хладан ветар пушео је улицама Београда, док су се пахуље снежно спуштале, стварајући мирну тишину зиме.

A cold wind was blowing through the streets of Belgrade, as snowflakes gently fell, creating a peaceful winter silence.

Милица и Ненад ходали су поред један другог, корачајући ка Музеју Николе Тесле.

Milica and Nenad walked side by side, heading towards the Nikola Tesla Museum.

Мраз у ваздуху био је готово опипљив, али осећај неизговорених речи између њих био је још теже прикрити.

The chill in the air was almost tangible, but the sense of unspoken words between them was even harder to conceal.

Док су улазили у музеј, топла светлост им је омотала лице, а пред њима се протезала путања историје и генијалности Теслиних изума.

As they entered the museum, a warm light enveloped their faces, and before them stretched the path of history and the genius of Tesla's inventions.

Милица је за тренутак заборавила на напетост, фокусирајући се на блиставе ласере и сложене дијаграме који су красили зидове.

For a moment, Milica forgot the tension, focusing on the dazzling lasers and intricate diagrams adorning the walls.

Сетила се како су она и Ненад покушавали да направе своје мале изуме од остатака старих играчака.

She recalled how she and Nenad had tried to make their own small inventions from leftover toy parts.

"Сећаш ли се оног електричног кола које смо правили у дворишту?" упитала је Ненада са осмехом.

"Do you remember that electric circuit we made in the yard?" she asked Nenad with a smile.

Он је погледао у страну, а затим се и сам осмехнуо, нежно климнувши главом.

He looked away and then smiled himself, nodding gently.

"Како бих могао заборавити? Сваки пут смо уплашили комшије када је светлост треперила, мислећи да је неки дух," одговорио је, смејући се тихом смехом.

"How could I forget? We scared the neighbors every time the light flickered, thinking it was some ghost," he replied, laughing a quiet laugh.

Док су прелазили из једне просторије у другу, говорили су о Теслиним изумима, начину на који су мењали свет.

As they moved from one room to another, they talked about Tesla's inventions and how they changed the world.

То је полако отапало лед између њих.

It gradually melted the ice between them.

Милица, осећајући храброст у том тренутку, одлучила је да проговори оскудним направама из прошлости.

Milica, feeling brave at that moment, decided to speak about the scarce devices from the past.

"Ненаде, знаш... било је много тога што сам мислила да разумем, али нисам," започела је несигурно, гледајући једну од изложених машина.

"Nenad, you know... there was a lot I thought I understood, but I didn't," she began uncertainly, looking at one of the displayed machines.

"И ја сам грешио. Желео сам да будем ту за тебе, али увек сам мислио да и ти желиш исти простор као и ја," одговорио је, гледајући право у њу.

"I made mistakes too. I wanted to be there for you, but I always thought you wanted the same space as I did," he replied, looking directly at her.

Разговор је текао као немирна река која коначно проналази свој пут до мора.

The conversation flowed like a restless river finally finding its way to the sea.

Обоје су схватили да су давали више важности сопственом страху од тишине него од самих речи.

They both realized that they had given more importance to their own fear of silence than to the words themselves.

Тада, кроз прозор, видели су како светлост снежних пахуља облаже дрвеће напољу, баш као њихова новоуспостављена, бељавећа веза.

Then, through the window, they saw how the light of the snowflakes coated the trees outside, much like their newly established, glimmering connection.

На крају дана, док су отварали врата да изађу у хладну ноћ, направили су пакт.

At the end of the day, as they opened the door to step into the cold night, they made a pact.

Од сада ће имати више времена једно за друго.

From now on, they would make more time for each other.

Овај посао биће одржан редовним излетима, мерењима за нова сећања.

This commitment would be upheld with regular outings, measuring for new memories.

Милица је схватила да је највише што може да понуди – искреност.

Milica realized that the most she could offer was honesty.

Та спремност за отворену комуникацију не само да је угрејала смрзнуте делове њеног срца, већ је и учинила да се осећа повезаним са светом око себе.

This readiness for open communication not only warmed the frozen parts of her heart but also made her feel connected to the world around her.

Док су корачали натраг кроз снежне, тихе улице Београда, осетили су стварну топлину, ону која потиче из срца која откривају старе приче.

As they walked back through the snowy, quiet streets of Belgrade, they felt true warmth, the kind that comes from hearts that uncover old stories.