Зима је забелила школско двориште, а сурови ветар чинио је да се свака улица чини као истински изазов.

Winter had blanketed the školsko dvorište (schoolyard) with snow, and the harsh wind made every street feel like a real challenge.

Међутим, у пространим и увек врвим ходницима средње школе, топло је и гужва од омладинаца који се смеју и журе да стигну на часове.

However, in the spacious and always bustling hallways of the srednja škola (high school), it was warm and crowded with young people laughing and hurrying to get to their classes.

У гомили је био Милан, матурант.

In the crowd was Milan, a senior.

Његова коса била је скривена испод црне капе, а поглед му је био као да тражи нешто далеко у будућности, нешто што га је читавог држало у напетости.

His hair was hidden under a black cap, and his gaze looked as if he were searching for something far off in the future, something that kept him in constant tension.

Поред њега је корачала Јована, његова дугогодишња пријатељица.

Beside him walked Jovana, his long-time friend.

Њена огромна марама облепљивала ју је као ћебе.

Her enormous scarf wrapped around her like a blanket.

Видело се да је забринута, али је својом обичном добродушном природом увек успевала да одахне свакоме ко би јој пришао.

She looked worried, but her naturally kind nature always managed to put at ease anyone who approached her.

Тек што су прошли кроз једну широку улазну врата, зачуше вапаје за помоћ.

Just as they passed through one wide entrance door, they heard cries for help.

Јована је изненада стала, лице јој побледе као снег.

Jovana suddenly stopped, her face turning pale as the snow.

"О, не!" завика Милан, хватајући Јовану за руку да је задржи.

"Oh, no!" shouted Milan, grabbing Jovana by the hand to steady her.

"Орашасти плодови," прошапта она слабо.

"Oraashti plodovi," she whispered weakly.

"Нисам знала..."

"I didn't know..."

Милановом срцу је убрзало.

Milan's heart raced.

Знао је за њену алергију, али никада није мислио да ће му требати оволико хладне главе.

He knew about her allergy, but he never thought he would need to stay so calm.

Свет око њега одједном је постао замагљен, а време се чинило успореним.

The world around him suddenly became blurred, and time seemed to slow down.

"Треба ти ЕпиПен," рекао је, али су му речи биле промукле.

"You need an EpiPen," he said, but his words came out hoarse.

Јована је успела да климне главом, али њено дисање је било све теже.

Jovana managed to nod, but her breathing was becoming more difficult.

"Милан," рекла је тихо, очима пуним панике.

"Milan," she said softly, her eyes full of panic.

"Немам више времена."

"I don't have much time."

Милан је знао шта мора да уради.

Milan knew what he had to do.

Али, да ли је могао?

But could he do it?

Да ли је био довољно способан да то уради?

Was he capable enough to handle it?

На крају, одлука је пала.

In the end, the decision was made.

Знао је да не може чекати медицинску сестру.

He knew he couldn't wait for the nurse.

Његове руке су дрхтале док је извадио ЕпиПен из Јованине торбе.

His hands trembled as he took the EpiPen out of Jovana's bag.

Свако одлагање могло је бити кобно.

Any delay could be fatal.

Милан удахну дубоко и пробијањем слободног рукава, лагано је, али чврсто, притиснуо ЕпиПен уз њену ногу.

Milan took a deep breath and, pushing aside a free sleeve, slowly but firmly pressed the EpiPen against her leg.

Јована затвори очи, лице јој се полако ослобађало тензије док је лек почео деловати.

Jovana closed her eyes, her face slowly relaxing as the medication began to take effect.

Све се одвијало само пар секунда али њему се чинило као вечност.

It all happened in just a few seconds, but it felt like an eternity to him.

Убрзо су пристигли медицински техничари и преузели Јовану.

Soon, the medical technicians arrived and took over Jovana.

Милан је остао у месту, окружен хаосом, али некакав мир пронађен је у његовом срцу.

Milan stood still, surrounded by chaos, yet a sense of peace was found in his heart.

Када су расходи почели враћати се у своје нормално стање, Милан је осетио како га неколико ученика тапше по рамену, хвалећи његову брзу реакцију.

As things began to return to normal, Milan felt several students pat him on the shoulder, praising his quick reaction.

Јована се захвално насмешила из носила.

Jovana smiled gratefully from the stretcher.

Са овим догађајем, Милан је спознао нешто о себи.

Through this event, Milan learned something about himself.

У том тренутку, схватио је да је успео положити прави испит живота.

In that moment, he realized he had passed a true test of life.

Осећао се да и на највеће проблеме може реаговати смирено и храбро.

He felt that he could respond calmly and courageously to even the greatest problems.

Знао је да, без обзира на недоумице које га муче о будућности, има снаге у себи да буде вођа и ослонац, како себи тако и другима.

He knew that, regardless of the uncertainties bothering him about the future, he had the strength within him to be a leader and support both for himself and others.

Зима се изненада учини знатно топлијом.

Suddenly, winter seemed much warmer.