Снег је падао без престанка, покривајући чак и кров оне мале брвнаре.

The snow was falling nonstop, covering even the roof of that small cabin.

Никола, Ивана и Марко нашли су се заробљени на планини Копаоник.

Nikola, Ivana, and Marko found themselves trapped on Mount Kopaonik.

Нису очекивали да ће сећи да остану унутра, далеко од скијалишта и свежег горског ваздуха, али снежна олуја се није дала лако.

They hadn't expected to be stuck inside, far from the ski slopes and fresh mountain air, but the snowstorm was relentless.

Унутра, брвнара је изгледала топло и пријатно.

Inside, the cabin looked warm and cozy.

Мирис дрвета мешао се са мирисом чаја који је Ивана кувала.

The smell of wood mixed with the aroma of tea that Ivana was brewing.

Али, напетост је била опипљива.

However, tension was palpable.

Никола, обично онај који покреће акцију, сада је изгледао тише и препуштен размишљању.

Nikola, usually the one to spur into action, now appeared quieter and lost in thought.

Ивана је покушавала да остане смирена, иако је страх од олује бујао у њој.

Ivana tried to remain calm, even though the fear of the storm was growing within her.

Марко је седео по страни, некако затурен у сопствене мисли, осећајући се као сенка иза Николиних одлука.

Marko sat aside, somewhat lost in his own thoughts, feeling like a shadow behind Nikola's decisions.

"Морамо остати мирни," рече Ивана, одлучна да одржи ред.

"We have to stay calm," said Ivana, determined to maintain order.

"Ускоро ће се олуја стишати, и можемо се вратити кући.

"Soon, the storm will subside, and we can return home."

""А ако се не стиша?

"And if it doesn't?"

" питао је Марко, тихо.

Marko asked quietly.

"Како ћемо знати шта да радимо?

"How will we know what to do?"

"Сви погледи окренули су се ка Николи.

All eyes turned to Nikola.

Био је тренутак истине.

It was a moment of truth.

"Можда би требало да покушамо сами да нађемо помоћ," брзо је рекао, али му је глас одзвањао несигурно.

"Maybe we should try to find help ourselves," he quickly said, but his voice echoed uncertainly.

"Не можемо сада," рекла је Ивана.

"We can't go now," Ivana said.

"Погледај само напоље.

"Just look outside."

" Ветар је вијао снијег као бели прах око брвнаре, а гранчице су ударале о прозоре.

The wind was whipping the snow like white powder around the cabin, and branches were hitting the windows.

Марко је устао и погледао ка прозору.

Marko got up and looked out the window.

"Никола, шта ти мислиш?

"Nikola, what do you think?"

" његов тон је био неочекивано озбиљан.

his tone was unexpectedly serious.

Тишина је накратко завладала просторијом.

Silence briefly filled the room.

Ипак, док су споља вијали ветрови, унутар брвнаре нешто се променило.

However, while the winds howled outside, something changed inside the cabin.

Никола је схватио да мора преузети одговорност.

Nikola realized he had to take responsibility.

"У реду," рекао је.

"Alright," he said.

"Планираћемо и уколико олуја не стане до јутра, покушаћемо пронаћи помоћ.

"We'll make a plan, and if the storm doesn't stop by morning, we'll try to find help.

До тада, морамо се сачувати.

Until then, we need to stay safe."

"Сви су осетили олакшање.

Everyone felt relief.

Више нису били у несигурности.

They were no longer in uncertainty.

Седећи око камина, поделили су храну и приче, учећи да цене једни друге.

Sitting around the fireplace, they shared food and stories, learning to appreciate one another.

Никола је знао да је Ивана храбра, и да Марко има много више чим допринети њиховој дружини, него што је показивао.

Nikola knew Ivana was brave and that Marko had much more to contribute to their group than he showed.

Док се олуја полако стишавала, напетост је заменила нова дружба.

As the storm slowly subsided, tension was replaced by newfound friendship.

Кад су се следећег јутра пробудили, сунце је већ зрачило преко снежних врхова.

When they woke up the next morning, the sun was already shining over the snowy peaks.

Пут је био јасан, и било је време за повратак.

The path was clear, and it was time to return.

На путу низ планину, Никола је самоуверено водио дружину.

On the way down the mountain, Nikola confidently led the group.

Сада знајући да је одлучност пут ка сигурности, знали су да ће свака будућа олуја бити само још једно искуство кроз које ће заједно проћи.

Now knowing that determination is the path to safety, they knew that any future storm would just be another experience they would go through together.

И тако су, уз шале и смех, путовали ка дому, знајући да су постали јачи и ближи него икад.

And so, with jokes and laughter, they traveled home, knowing they had become stronger and closer than ever before.